Otadžbina

554

САН.АЛО

вуче на се радозналост дечију. Чуђаху се грдним механама на путу са ишараним ходницима и ћогпкама. — Нуто, нуто, бабо ! виче Паун, опазив на механском зиду два јунака како кидисаху један на другога. — То су, децо, Краљеввћ Марко и Муса Кесеџија. — Краљевић Марко ! Повикаше весела деца. Погле ! оцо, колики му брци, па калпак на глави ! А шта му је оно у рукама ? — Топузина! — Знам, знам говораше Гргур ; уча нам је често причао о Марку. — А погоди : ко су оних деветорица, па онај стари пред њима у дугој седој бради ? Гргур црићута ; па онда радосно повика : — Девет Југовића и десети стари Југ Вогдан ! Отац се насмехну. Ви му мило што му дете погоди имена тих славних јунака. Поред. пута сеоски потеси. Пожњевена жита свежена у гувна и виђаху се још многе неовршене камаре снопља. Иза потеса шл.ивици с родним подупртим гранама, а за њима село на брдељцима, на којима се зелењаху проређене шумице. С једног облог Еиса забели се нова црква с високом белом звонаром. Деца је гледаху и чуђаху зе величини никад невиђене грађевине. На један сахат пред заход сунца испеше се на један вис. — Погледајте право доле ! викну Иван деци. Деца се убезекнуше. Хтеше нешто рећи, али им отворена уста осташе непомична. После дугога гледања о г <ретоше се оцу : — Аох, бабо, да грднога села и големих река ! — То је, децо, Београд, а оно је лево Сава, десно Дунав. — Ту ћеш ти учити школу, Гргуре ! викну Паун.