Otadžbina

САЊАЛО

555

Гргуру зангра срце од радости, али му се сави око срца и неки страх, како ли ће остати жив у том чуду од кућа. Ту испрегоше коње, и док их је слуга ировађао, отац извади иогачу и сир, простре пешкирић по оној трави поред пута, седоше и једоше. Поред њих, случајно, пролажаше читав карван Хера кириџија, који на коњма ношаху у Београд катран и луч, па да тамо узму со и понесу горе на свој Златибор, у Стари Влах. — Видиш, дете моје ; рече Иван, показујућп руком на ове вечпте путнике. — Мучан ли је живот што га ови проводе. Бије их у путу зима и врућина, и киша и снег, и опет гмижу напред и ништа нема што ће их уставити. Видите како је тешко живети на овоме свету, па опет Бог не да да пропадне човек прегалац. Учи се, дете моје, и владај се добро, онако како те старији буду световали. Немој никад да се лењиш ; што можеш вечерас, не одлажи на сутра. Увек имај на уму ове вредне кириџије, гледај да свакп дан што добро свикнеш и научиш. А кад школу свршиш, е онда, онда. . . . И ту се брат Ивану уставише речи у грлу. , ( Боже мој, ко ли ће то жив дочекати", помисли у себи. (( Да ли је мени та срећа суђена?» У тај мах скиде капу па се прекрсти, и с тим је све положио у божије руке. — А кад Иван школу сврши, хоће ли он опет к нама у село, да радимо с тобом као и до сада ? Ивану се и нехотице нешто хладно сави око срца. — Да бог ме да ће доћи, једва промуца : је ли, дете моје, да ти никад не ћеш оставити свога .... Али браг Иван већ више не могаше ни једне. Гргур га гледаше и чуђаше му се речма. Он није ни умео разумети то велико питање очино Та још и не знађаше за какав лепши свет осим своје куће и својега села. Али ]е чича Иван знао да има још леп-