Otadžbina

556

САЊАЛО

шега и дарежљивијега света иза сеоскога плота. То га је и текнуло у његово, данас и сувише осетљиво срце. У том се сунце поче смиривати и хладовина пирити висом на ком се налажаху. Упрегоше коње, посадише се у кола, и већ су били упаљени Фењери кад су прошли мимо кнежев двор, иред којим се баш у тај мах стража мењаше Одседну у једној гостионици код Батал Џамије. Сутра дан се рано дигну Иван па с децом пође своме старом познанику, Јовану столару, који имађаше радионицу ниже Стамбол капије. Деца иђаху уз оца, а радознало гледаху то на једну то на другу страну. Гледаху убаве дворце, шарене излоге дућанске и радионичке, свет који врви тамо амо, као да је ту негде близу -сабор или панађур. Па војници, па Турци, па низами. С теразијског раскршћа опазише тамо далеко у високом јутарњем зраку позлаћену кулу на саборној цркви. Гледају и гледају, а све се боје да их очи не варају. Све им се чињаше као шарен сан, који никад дотле уживали нису, А Иван ? Он ћутом напред корачаше. Лице му се приметно поозбиљило. Не гледаше ни лево ни десно. Он се у себи сам са собом разговараше о милом детету своме, о судбину којој сад нави}а прву основу. а Шта ли ће од свега тога бити Боже, Боже мој ? и Да је ко у тај мах прошао близо поред њега, чуо би дубок, скривен уздисај. Међу тим стиготе пред радионицу Јована столара. Унутри се чујаше тесање и струг. Пред вратима стајаху неколико обојених столова и столица с правим и кривим ногама, с лаком и без лака. — Попози Бог, мајстор .Јоване ! викну Иван погледав с прага у радионицу. — Бог ти добро дао, газда Иване, одазва се мајстор Јован, оставивши на страну рендело. Добро си ми дошао! Приђи ближе овамо. Клупицу, момче ! Седи !