Otadžbina

САЊАЛО

Деца га пољубише у руку. — Живи били, живи и срећни били! Јесу ли ово твоја деца ? Да их Вог поживи, красни синови. А иду ли у школу ? — Овај, Гргур, са нашом сеоском школом, Богу хвала, готов је. — Охо ! Е баш ми је жао, што ми није овде «Досптеј", да видимо какав си чатач. А ко вам је био учитељ ? — Господин Макса рече Гргур с пуно снебивања. — Господин Макса, господин Макса.... Да је жив и здрав — не познајем га. Али да да, времена се данас измеинла. Кад сам ја књигу учио ваљало од јутра до мрака путовати од једне школе до друге. А данас ? Има их у сваком трећем селу — ко би запамтио имена толиким учитељима. Е сад да нешто устане покојни Доситеј, да очима види .... Али, гле, ја Бога ми сметох с ума. Момче, иаву и ракију ! -■ Па, газда Иване, шта си наумио с дететом ? Иван као да се дотле са собом разговарао, па добро и не дочу шта га беше упитао. С тОга рече стидећи се : — Шта рече, мајстор Јоване ? Прости, замислих се мало својом бригом, која ми одузе и снове и глад. — Питах те : шта си сад наумио с дететом ? — Један да ради земљу, да буде сељак к'о по Богу ја, а овога (показав руком на Гргура), рад сам да школујем. — Да школујеш Ј Па лепо. Кад ти је свега дао Бог, нек има један учеван и из 'твога колена. А ко да ти зна, газда Иване ; из најуђе кровињаре излазе први људиКо ти беше отац Доситејев, можда му се једва знађаше име у Чакову ? А његов син — продрмусао је богме добро ону уштавелу браду самом Стратимировићу. Хе, хе, тако ти то иде на овоме свету, сваки може бити чувен и велики, ваља само присеети па опљунути у шаке.