Otadžbina

558

САЊАЛО

— А је л' вас тај ваш гооподин Максо учио и појати ? Запита окренув се деци. — Знамо све тропаре. — А певати ? — Учи.<ш смо: „Владету војзоду», „Тодора од Сталаћа 4 и још многе друге; одговори Гргур гледећи га радознало/ — Ваљан учитељ. Кад једном дођеш с њиме, Иване. позови га к мени. — Мора ручати за мојим столом. Ја волим певање. Кад видим кога да ради и пева, а мени чисто срце заигра, подмладим се. Боже мој — покојни Марко устабаша, Бог да му душу прости, удиљ ради, певај, па му радња никад боље. Али, ево момка; дела, љубаве ти, ракију па каву. Тако. А вама децо ? Трчдер момче тамо преко пута, па донеси два врућа сомунчића. Ту обојица почеше сркати каву, која се пушаше. — Даклем,рад си Гргура да дадеш у школу ? Поче мајстор Јова, намрштивши мало своје ведро чело. — Та за то и дођох ето до тебе, да ме светујеш, да ме, као проста човека, мало поупутиш. Одговори Иван, остављајући празну шол.у на клупицу. — Не брини се, газда Иване. И мој је син свршио школу код велике цркве, па сад, како ти се чини, ја велим да их упишемо обојицу у гимназију ? — Како те Господ учи. Ето ти дете, па га води где треба и коме треба. Ја, ја се, мајстор Јоване, не знам макнути. Ако не ћеш ти, онда не знам шта ћу. — А као за што не бих ? Чинио сам и туђину, а нек'мо ли теби, који си ми то.лико пута учинио добра, кад оно радих с проклетим дугама. Од јуче је започео упис — ја ћу их одвести господину директору, то је моја ствар, то ће ићи лако; ама јеси ли се побринуо за стан, где да сместиш дете ? — Ја се код куће договорих с газдарицом, да те молимо да га примиш ти у твоју кућу. Ја, право да ти