Otadžbina

56!'

САЊАЛО

јаше њезин јединац, Милан, сувоњаво протегљасто дете, црних очију, округласта лица, у хаљиницама искрачалим али чистим и опраним. — Хе, жено, вчкну мајстор Јован својој газдарици: ево ти још ^еднога сина, а теби, Милане, брата и друга. Гргур приђе руци газдаричиној, а са Миланом се рукова, погледа га мало испод очију, па опет, савладан стидом, спусти своје црне дуге веђе и гледаше преда се. — Тако, па да ми се пазите и слажете к'о рођена браћа. Тешко је, децо, данас стећи пријатела, па за то их ваља себи ковати јоште из малена. Па да се главом не шалите, него да нам се добро учите, да не осрамотите ни себе ни нас. Од вас се не тражи ни да орете, ни да тешете, књига вгм поље, и халат и занат. А ко се не учи за младости, у старости ни довека. Деца одоше у кућу, из куће у авлију, а мајстор Јо ван и газда Иван до ручка угодише, шта ће овај имати донети на издржање детиње : двеста ока жита, 10 ока пасуља, кацу сира и ухрањанога крмка годишње, и дукат цесарски месечно. По ручку се Иван опрости с мајстором Јованом и газдарицом, пољуби Гргура и посавстује га. Паун загрли брата и дуго плакаху и један другом нешто неразумљиво говораху. После тога отац с Пауном седе у кола, погледав још једном сина, стегне срце, окрене се слузи и викну да ошине. Гргур ]е дуго гледао за њима док не замакоше за први угао, па онда стиште руку Миланову. У радионици мајстор Јовановој живо се радкло до седам сахата у вече, а тада се је тачно вечерало. У зачеље сео Јован, до њега десно жена, па син муМилан, па до њега ћерка Ружица, с леве стране момци, којих је вззда имао тројицу. Шегрт је помагао доносити јела и служити при столу. Овога вечера, пре него што ће поседати^ рече мајстор Јован својој деци :