Otadžbina

562

САН>АЛО

По вечери очита се опет «оче наш.» Момци рекоше мајстору : лаку ноћ па одоше. Док је м ајсторица успре мала сто, мајстор Јован отвори горњу Фијоку од великог плавог ормана, што стајаше у зачељу између кревгта и извади једну књигу у тврдим корицама с црном кожом на полеђини и четвероуглом од црвене кожице, на којој се виђаху упечаћена позлаћена, али доста посукнула слова. Обрез листова беше жутом бојом обојен. — Но, ђаче ; рече давши књигу Гргуру и показавши му насловни лист ; дед да видим како те је учитељ научио читатк. Сви поседаше за сто, Гргур прочита течно и разговетно : — и Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића, нареченога у калуђерству Доситеа.» — Ето видиш, синко, ја сам човек неук, не знам много књига, али се Доситејевим књигама свако вече по који час забавим. Што их више читам, то их све већма разумем и желим да их опет узмем у руке. Али има доста што шта, што не могу да разумем, јер ме у младости нису у школи упутили како треба. За то учите сад док сте млади. Што год не разумете, питајте, па ће се зар наћи, ко ће вас као што треба обавестити. Наука је наука, занат над занатима. Ко хоће да је учеван, да зна што треба да зна, ваља много да чита, много да мисли, много да пише и учи. Иадрикњига је као и надристолар, кад отеше какву клупицу или здепа какву столицу, крај свему умењу. Свет кад види да је незналица, окрене му леђа, те, несретник, умире од глади. Да видите шта вели игуман хоповски за ученога Рајића. На, прочитај ово, Милане. Милан прихвати књигу и лепо на глас читаше : — «Колико сам ја прост" .... — То вели игуман хоповски ; примети мајстор Јован.