Otadžbina

САЊАЛО

563

— (( И неучен, настави Милан даље, мени је милије видети ученог младога Рајића, него четири васеленска патријарха, који би без науке били као ја ; видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви, с великим брадама, гледамо га, као да смо из дивљега вилајета дошли.» — Хе, хе, то је само Доситије умео рећи. И данас ах има који књиге пишу. ама нешто врдају, нешто увијају, да их често сам Господ разуме. Што не говоре вако просто да их и ја разумем ; али тако ти је данас и са столарством, све теши нешто на око, шарено и цифрасто ваздан, а док подложиш пећ, а оно се криви и витопери као луб. Узме књигу из руку Миланових, па је пружи Гргуру. — Дед ти настави даље ово ! (Показавши му прстом где да отпочне.) Гргур почне мало тишим гласом : — «Мој синко ! . . . . — Вели исти игуман хоповски, примети мајстор Јован. — «Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена, кад се међу нами говорило : боље је шест вранаца у каруца, него шест школа у глави. Сад се је време преокренуло ; учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи где се вози на вранци, говоре : вранци вранца вуку ; и право имају." — Хај, хај, мој драги Доситије, уздахну мајстор Јован. као да смо ти ми данас у томе попузнули. Колико је мој проФесор Сава седео без службе, док се други сметењаци товише на платама, које ако сам ја заслужио, онда су и они. По још толики други учевни људи, којима је дано нешто мало службице, тек да не помру од глади. Али, ко ти је само данас попечитељ просвете? Него, боже здравља; гледаћемо ми да се то на боље окреие. Само треба да чинимо као што нам Доситије вели .... Ружице, читај ово (показавши јој прстом). Поче Ружица својим нежчим танким гласом : гс'