Otadžbina

564

САЊАЛО

— (< Да моји једноплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити, и све што чују, да суде и расуђују . . — И тако даље, и тако даље, настави мајстор Јован мало — као кроз зубе : „они, који.се држе само својих обичаја и хоће да одрже све онако како је, они м . . . . •'читај даље две последње врсге ! — (( Остају за навек у свеконачној и плача достојној бесвесности», заврши Ружица. Мајстор Јован, поновивши још једном ове речи Доситијеве, узе књигу испред кћери и стави је преда се Преврнувши два три листа, намршти мало своје и онако убрано чело п ноче у ссби читати. Макрена узе детињу пресвлачицу, даЈје на два три места прихвати и пришије дугменце које је отпало. У који мах велики сахат на дувару изби осам, у тај исти тренутак неко куцну на вратима, и кад се отворише, ступи унутра један средовечан човек, онизак, полупун, чела висока, очију живахних, образа округлих, коснатеподрезане браде, а образа онако вазда готових на смех. Под пазухом држаше дебео трешњев штап. — А, добро сте нам дошли, господине Саво, викну радосно мајстор Јован, устајући му на сусрет. Свагда сте нам добро дошли, а вечерас долетели. Читам а мнслим на вас. — Шта, ви ваљда опет с вашим Доситијем, поче проФесор Сава смешећи се, оставивши свој онизак шешир на орманчићу, где стајаше еснаФска кутија. — Као обично, као обично .... Е па реците, шта ћу ? У каФану нисам ни момком ишао . . . . Изволите ево овде на моје место. — Макрена, можда господин није још ни вечерао .... — Молим, молим не трудите се ; «абије» рдем с вечере . . . . Знате, наручили смо били на Дорћолу Једног тазе смуђа ....