Otadžbina

САЊАЛО

565

— Знам, знам, да сте тирјаћија на ваљану рибу. Али за то сад смемо мало повише овог ритопечког. — Е па кад јој је суђено, онда шта јој знамо, нека јој буде. Ја се и ви не ћемо посветити Та и Доситије ту негде вели, да су се и братија хоповска веома радовала живој риби и староме вину. — Ево, настави Јован једва дочекавши прилику да опет завири у књигу .... овде вели Доситије, да су преко четрдесет дана гладовали Мојсије на гори Синајској и Илија бежећи по пустињи; али Бог је хтео да на њима учини то 1 .удо, а где су данас чудеса ? — А ја и ви да два дана не једемо и не пијемо, шта би било од нас, драги мајстор Јоване ? Просто би скапали. — За то, молим вас, прихватите ову већу чашу, понуди га Јован, кад Макрена принесе служавник с наливеним чашама. — Чујеш, жено, остави ти то пред нас ми ћемо се већ сами послужити, када зажеднимо . . Здрави сте! ПроФесор Сава одврну горњи и доњи коштани наглавак са свога дебела трешњевца, извади из шпага пљоснату турску лулу, посади је на доњи крај, а на горњем беше оисак од ћилибара. Напунивши је мирисавим дуваном, запали је труђу, закачи левим палцем за ивице од прслука под пазухом, опружи ноге тамо даље под сто, иовуче два три дима из разгореле лулице, нагне главу ближе к десном рамену, погледа задовољно мајстор Јована н — смешећи се трну у дланове. — Ви сте данас сасвим добре воље, господине проФссоре ? Примети му мајстор Јован. — А зар ви то опажате ? — Та ето смешите се, па — — Па рекох ли вам да долазим с части ? — Части ? Па колики је морао бити тај ваш славни смуђ ? Колико вас беше при вечери ?