Otadžbina

566

САЊАЛО

— Ја и проФесор Тома и катихета. Али да знате историју ове вечери, бисте се и сами мало насмејали. — Молим служите се, док се вино није угрејало. Па, ако вам је по волл!, да нам приповедите ту историју. Макрено, каву ! — Познајете ли ви Станка абаџију ? Поче проФесор Сава, пошто је, по свом старом обичају, мало погладио браду и пљуцнуо. — На варош-кацији ? — Јесте тог. Сигурно му знате сина, што ће сада у четврти разред ? Лањске године, некако пред распуст враг нанесе овуда мечкаре, па једно по подне, баш пред" школском капијом, заокупе ударати у даире : играј ми играј, Кара Мартине ! Па јадника меду дотерали гурбети, те кад привикну : «узми пушку на лево око, па ти стрељај тицу ластавицу !", а он из све незграпне грлине рнчи крос нос : ма ! Деца се на то смеју сиромаху медведу, а Циганин скине мастан Фес и заокупи мољакатп да му дате десетпарац. — Ехе, и сам сам вам некад од јутра до мрака јурио за мечкарима. — Дакле Станковом се сину допадне ова мечија игра, те кад би у школи, а он скине тканицу те даде неком своме другу један крај, а други намакну себи о врат, па идиди од скамије до скамије. Вођ му виче : играј ми Кара-Мартине ! а он ходај, скачи, мумлај као да је пореклом из хомољских јазбина. А кад рикне кроз нос ма ! цела школа узавре, граја, урнебес. Као и међ' људма тако и међ' децом : има их који воле потказати него да му Господ здравља да. Пре него ће се граја дићи тркне један крадом директору, а овај опет, беспослен као што га је дао Бог, трч у разред као да ће му тамо орден приденути. Таман ће наш нови Кара Мартин заур ■ лати ма!, а директор широм врата отвори. Сиромах Кара Мартин умало се ннје од стра стропоштао, тканица му