Otadžbina

568

САЊАЛО

у нашем заводу". За тим нам исприча све што се догодило. „Па то није неваљалство, господине директоре ; то је прост несташлук, и ништа више", приметим му ја. И У вашој глави, ал' у мојој не. Та помислите само... и 11е ћу ни да мислим, кад је то јасно као дан. Ја вам и опет велим, да ту нема неваљалства ... «Шта ви ваљада хоћете растројство, анархију у заводу ? Красни ми проФесори ! Само тако, само тако; али ја ћу већ целу ствар доставити попечитељству. Не дам се ја од вас за нос вући, господо моја, разумите ме ме, не дам се за нос вући!" Тако је зипарао, а ми му хладно рекосмо да га казни мало хапсом, па одосмо. Уз пут рече проФесор Тома : ако га попечитељ усекне, али онако попечитељски, све вас часгим тазе рибом на Дорћолу. Директор достави целу ствар попечитељу, попечитељ нађе да ми имамо право, те тако се директору подрежу рукави, а ми вечерас прослависмо победу једним ваљаним смуђем. Како вам се чини, мајстор Јоване ! . — Ама све као што би се иожелети могло ; само ми је жао што сви отуд нисте овамо на моје ритопечко. Али, Боже здравља.... Молим вас узмите да испразнимо још по једну две, док нам кава није стигла, — На то још могу и ја имати белаја са тим вашим директором. Знате деца су деца, а мој Милан, да ми га Бог поживи, мало је хитлен, понесташан, па као оцу ми се богме ваља и бојати да.... — Та небојте се ви, мој драги пријатељу. За то је Бог створио уз директоре и проФесоре... Па кад мислите дете уписати ? — Бога молећ' сутра. Али да, ја вам се и не похвалих, господине проФесоре. Стекао сам још једнога сина, а вами ученика.