Otadžbina

80

С А Њ А Л О

Школа је Б....сжа у брду У брдима су села много мања него по питомим равницама, па с тога по више села шиљу ђаке у једну школу, која је обично, исто као и б. ..ска, баш уза саму цркву. У таким школама деца живе стално, и само о великим празницима и о школском одмору, одлазе својим кућал1а. Оцеви доносе храну одсеком, по пропису, који је утврђен обичајем. Кад је Гргуров отац све тачно и исправно предао учитељу, пољуби се с њим, пољуби још једном озбиљно своје лепо дете, погледа га мирно и спокојно, али погледом дужим и дубљим окрете се исто тако спокојно^, уседе на коња, па са свим обичним гласом рече : збогом! Окренуо се још један пут само, јаче опанком муну коња у ребра, и не окренувши се после тога више ни један пут, ухвати стазом кроз планнну. А кад је био у најгушћој гори, окрете се два три пут, па онда, не видевши никога осим којега пупавца или плашљива зеленбаћа, покри десном руком своје наоблачено лице и груну у плач. А зашто је плакао ? Казаћемо и то, али само ради оних, који не имађаху од срца порода. Онима, које су га имали, м само се кагке. Јаше Иван Здравковић своје слабачко кл.усе, које понајлак граби напред ни брже ни лакше, јаше. а он, кад му мало лакну после неколико поточића суза, поче се све већма удубивати у своје мисли, у себе сама, у свој мирни сеоски живот тамо горе у горовптој планини. Драге му се слике појављују у успоменама, које, као никад до сада, оживише у њему. Учини му се као да види своје беле и гштоме вочиће, слуша како шкрипе точкове под товаром како се беле букове облице, а међ њима храповокорни церићп мало пре осечени тамо у бранику, он понајлак иде на колпма, а малени синчић, с прутићем у нејакој ручици мање тера више нуди и храбри мало лосустале вочиће, да похитају кући за ви-