Otadžbina

С А 11. А Л О

79

Учитељ још једном одмери очима дете од главе до пете, отвори своју малу, округлу бурмутицу, понуди неколико пута свој размажени нос, машинално га убрише два три пут плавом махрамом, па онда позове оца и сина у школу, седе за плави школски сто, извуче из Фиоке уписни протокол и отвори га. — Како је име детету ? — Зовемо га Киран, а крштено му је име Гргур. — Дакле Гргур, забележи учитељ, па опетозбиљно погледа оца : а презиме ? — Хоћеш ли по оцу или по деди ? — По деди. — Здравковић ! — Нек је жив и здрав, рече учитељ затварајући књигу, — сад је прворазредац. — У руку учител а . окрене се отац пун збиље своме мало заплашеном синчићу. А кад је с пуно поштовања пољубило старог учитеља у руку, дете опет грчевито стиште руку свога оца, обори очице, и да му је онда ко пажљивије погледао испод трепавица. опазио би две сузне капл.ичице, које се само малко помолише, па опет уставише, јер је лепи малиша већ дотле савладао страх и стегао своје узбуђено срдашце. Кад сви троје изађоше у школско двориште, опазише да мали брдски коњичак, привезан за један проштац у школској огради, мирно стоји оборене главе, и жељно очекује да га ослободе терета што висаше с једне и друге отране о дрвеној самарици. И Гргуров отац као да знађаше јаде и наде свога мученика, оде те поскида врећу и торбу. неколико дрвених заотруга и један најпростији сандучић У врећи је брашно прохино, а у торби пшенично ; у застругама сир и со, а у једној позамашној кеси бео грах. У дрвеном је сандучићу скромна детиња преобука.