Otadžbina

С А Њ А Л О

81

дела... Ето сад баш Ивану изађе пред очи лепа слика тихог, домаћег живота : он седи у кући на клупици поред ватре, домаћица спрема вечеру, а мали Гргур, несташан и торокљив, игра се око живе ватрице која пуцкара, час око њега поскакује и запиткује, час се врзе око матере, која га наизменице љуби и кара, кара и љуби. Шта пута, у први освитак, скочи да похита у поље, у гору, па се крадом, крадом да и жена не види, нагне над лепом главицом својега синчића, гледа га и гледа, па онда, на прстима, да га не пробуди, оде из куће. А сад шта ћеш мој весели Иване ? Ту су му се опет очи замаглиле, душа узмутила, па нити је шта чуо ни видео. Тако је прошао гору, па сеоски потес у речноме кључу, па после долом дуж ливада, па опет косом уз будо до својих кутњих вратница. Ту га је дочекала брижна жена Петрија. Он је ћутао, а она питала. Питала је много, питала је све. А кад је она престала са својим пунобрижним питањима, онда је он, на махове, испричао све, сваку и најмању ситничицу о детету, о учитељу, о школи, али само једно није се усудио да превали преко својих усана, није јој ни из далека смео наговестити да је — плакао. А мали Гргур —*• и он је бризнуо у плач, кад је својим крупним очицима опазио да отац замаче за гору. У срце му се спусти терет као највећи воденични камен из њихове поточаре. Не сме ни да помисли у свом малом јаду , да ће он вечерас преноћити у школи, без оца и мајке, да га не ће покрити мајка својим рукама, да, дремајући под топлим губером, не ће упрти поглед у бабу и слатко заспати. Плакао је, брисао је сузе широким рукавом своје беле кошуљице, а све кријући да не опази стари учитељ Макса. Старом учите I, Макси није то била првина ; гледао је он, пун саучешћа. стотину таких тешких дечијих и отаџбина .VIII, 29 )6