Otadžbina

82

С А Њ А Л О

родитељских растанака. У своје млађе доба, првих година свога учитељевања, и сам је, прво само — сам, а после са својом младом женом, оплакао сваки овакав тешки растанак. Али после, навика и старије године, навукоше му на суморно лице збиљу, коју је ређе разблаживао одмерен смех али плач — готово никад. Кад је мислио да ће бити доста рећи ће са свим мирно и полуочински маленом Гргуру : — Иди, сине, доле у поточић, па мало испљускај очи и образе, па онда дођи у кућу. Учитељ Макса оде у собу да остави свога «Г1лутарха« у школски орман, а малени Гргур, једва корачајући од бола, сиђе доле у поточић, стаде на два бела заравњена камена у сред бистре и провидне воде, заити ручицама свеже водице и умије се. ГТа онда је стао на траву која се модраше дуж обале с једие и друге стране, гледаше у бистру планинску воду и слушаше њезин ромон преко шарених, облих а и многоугластих шљунака. Гледаше и слушаше : чињаше му се као да у том жубору чује по који слатки гласак своје матере па би чисто и он даље потоком , можда би га, добар и милостив, одвео до самих ливада што се виде озго са њихових вратница. Ту поче сунце са свим замицати за брдо на западној страни школе. Још се изнад младе горе виђаху полу-светли врхови последњих пера. Мало прође па и њих нестаде Само на највишим врховима старих храстова, на црквеиој кули и на школској звонарици што за тренут два блесну последња црвен — па и ње изненадно и бешумно нестаде. Над поточићем поче се хватати сутон и спуштати свечани али и тајанствено - заплашљиви мир. Мали Гргур, узнемирен таком ненавикнутом самоћом, похита натраг. а кад беше већ близу школских врата а њему се откиде неколико комађа од оног тешког камена што притискиваше младо срце ње-