Otadžbina

С А Њ А Л О

83

гово: пред кућом, на једној старој дрвевој клупи, сеђаше једна постара жена, благог лика као у његове матере, а до ње лепушкаста девојчпца, ни млађа ни старија од њега. Мали Гргур није никад дотле видео, али му њсгово срце шапну да су то учитељка и њезина кћи. Маши се руци старе госпођо, која, уморна, усили се да се Осмехпе, а њезино дете, несташну и сувоњаву дсвојчицу, само је погледао. Учитељка га је благо вапиткивала, а он јој је, у издробљеним реченицама, испричао свој мали кратки животопис. Паде сутон да се у дворишту већ не могаху распознати дудови од липа. Поред школске ограде прође још по који одоцнедм ратар, сам, умукао, журно грабећи да са свим не омркне изван свога крова. Далеко у шуми чуо се ћук. Тамо кроз грање впсокога бреста светлила је већ доста јаспо звезда вечерњача. Сви уђоше у кућу. Учутељка даде упаљену свећу своме детету и посла је да добро притвори тколске прозоре, који су,обично, по цели дан били отворени. Мали Гргур пође да јој помогне. Уђоше унутра. Оставпше свећу на једној од скамија. Док је лепушкаста и мало несташна девојчица затварала крила, дотле је он пажљиво разматрао школу и њезин скромни намештај. Свећа горијаше готово црвено жутим, потмулим пламеном ; око ње. у њезиној блиској околини, распознаваху се сви предмети јасно и рлзговетпо, али тамо дал^е, по угловима и зидовима, пао сутон, полусумрак, да се једва могаше разазнати стари школски орман за К1 &иге ох оне велике нећи десно од врата, која је цела састављена из зелених углађених каљева. Мали Гргур пажљиво гледаше скамије, на учитељев сто, па црну велику таблу, па ону икону између прозора ноја се није дала разазнати. Учини му се све то тако озбиљно и свето, да се не усуди ни у што такнути 16»