Otadžbina

94

С А Њ А Л О

А кад поче вечерња, мали Гргур не мога да се наслуша читања, и певања. Чудио се попу. који пред дверма на глас, не гледећи у књигу коју држаше, изговори толику дугу јектенију, Поп кади по цркви, а он очима за њим, до год се опет не врну у олтар. А кад се отпева и она последња песма (( Упованије моје отац" и пођоше на поље, он још једном погледа на све четири стране цркве. Кад беше у порти, дуго не могаше да се прибере ; у души му и свечано и слатко, и ведро и светло, и опет некако превучено ружичним, тајанотвено - прозрачним маглицама. Рађаше се у њему осећање, оно готово целога века на чгсто неизведено, и разумљиво и опет колгко би хтели непојамно, осећање страха божјега, осећање који многи крију, многи га угуше и постану демони, а многима нао добар вођ светли кроз све дане преврт .БИва живога, Учитељ је с попом отишао школи, а ђаци се расуше по порти. Гргур, како је стао подаље од црквених врата, ту је и остао. С пажњом је пратио игру својих другова, међу којима је, као буба, скакала и трчала мала Даница. .Још није почео сутон огимати мах, а звечка већ огласи време вечери За неколико тренутака ни једнога не беше у порти. Мали Гргур изађе последњи, али много пуније душе него што беше пре уласка у порту и пркву. Ћутећи сео је за сто, али те вечери није знао шта је вечерао. Толико се занимао са сликама своје пријемљиве душе. ЗГилорад Ц. Шапчанин.

(Наставиће се)