Otadžbina

С А Њ А Л О

93

биљно гледаше и слушаше. Међу тим звечка огласи школске часове и обоје се журно упутише школи. Даница је напред скакутала. Кад је било на заход сунца, звоно с дрвене црквене звонаре огласи вечерњу, јер беше субота. Пошто се на глас звона сви прекрстише -узвикнувши заједнички: «Свјат Господ Вог наш" кренуше се, све два и два, преко школског дворишта у пространу иорту, а из порте у цркву. Гргур је само једанпут с родитељима долазио цркви на причест. Онда је био мален; што је видео, готово је мање више и поборавио. Кад је ушао у храм, учини му се да је све другчије него што беше тамо пре две године. Кад је с осталим друговима стао око оевнпце и очитао «оче наш», није се могао сит да нагледа оннх лепих дрвених сводова од клиса, онога чистога патосз од великих четвероуганих цигаља, оних високих столова од белога дрвета, па оног иконостаса, са многим иконама и коситерним кандилима, у којима баш у тај мах црквењак Степан припаљиваше витиљце у руменим чашицама. Гледао је и гледао, а у малој главици поче му свнтати, разгаљивати семаглица, која ју је дотле обузимала. На безазлено срдашце навалпше утисци, који га у онај мах не раздрагаше, али га мало по мало испунише светим страхом, дивљењем, нечим што кроз свега њега прелажаше, нечим што је мирно и свечано као онај лик Спасител>ев с којега дуго очи не скпдаше, а тако пријатно и миомирно као кад од измирне и задах свелога босиока, којим још прошле недел.е сеоске бабе окитише целиваће иконе. Међ мушком децом беше и Даница, али час гледаше у ђаке тамо с друге стране код леве певнице, час се осврташе у старије ђаке, руке прекрстила, али врховима својих нрстића непреотачо чупкаше своју шарену кецељицу.