Otadžbina

ПРОСВЕТА

119

Напослетку, заједничка храна по сеоским школама, као и ношење књига и школских потреба у Форми војничког ранца — на леђима, навикавало би ђаке израније на војнички ред, а последним радом развијали би *боље груди и добијали би правилнији ход. Све ово, и много више дало би се урадити; а то 6и понајвшпе зависило од добре воље и уметности наставника и вршиоца. Оад још да видимо какву би имала учинити просвета. 2. Помоћ народној иривреди. — Наше садање школе, а поглавито основне, овакве какве су, немају велике вредности у очима нашега народа, а то се најбоље огледа у тешком и иевољном упућивању и долажењу деце у школу. Све иде силом, све с натегом. Наш сељак воли послати своје дете за стоком, него у школу. Давање детета у школу сматра за тако исту глобу као и давање регрута, оправку нута (кулук), . . . О томе имамо личног уверења из срца шумадије. Биће их, знам, млого, који ће то бацати на терет нашему народу, да је несвесан, па не уме да цени задаћу школе. Али, који би озбиљније о тој појави мислио и који би познавао право стање наших школа и њених учитеља, као и резултат, који они уједно дају, видео би да у томе нема кривице до народа, него до школа. Да ја више користи од школованог детета у основној школи него од онога са стоком, школа би се радије посећавала. Кад школа није у стању да пружа више кориснога знања него што се вајде има од чувања стоке, онда није чудо што се силом посећује. Човек увек нагиње ономе од чега нма више практичне — видне користи Какве резултате дају (до скора) наше основне школе? Просто : читање, писање и нешто рачунања. То износе они који сврше, а колико их је већ у току године на-