Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ ј^ОМАН ј Л а 8 Е ј^ОМАРЧИИА (Наставак ") VII. Историја једне каријере «Како дошло Онако и — прошло ! , . .» Човек — то је још неразрешена загонетка. Он је оно тајанствено огледало у ком је природа, ова непојамна сила стварања и рушења, први пут угледала своје величанствено лице. Човек је прва жива, свесна природина реч : „Ја сам ту, ја постојим, ја сам безконачна, ја сам вечита !. . .* Заман би после круте и сурове зиме синуло бајно премалеће ; заман би се горе и дубраве ра стапале у мору модрикастог зеленила; заман би мајска ружа и друго мирисно цвеће уцвали и просули пријатни мијомир по свежем јутарњем зраку, заман би славље и косови извијали веселе песме по густим и зеленим шипразима; у залуд би планински потоци заносно жуборкали, приповедајући жубором својим вечиту славу творчеву ; заман би јарко сунце својим меким вечерњим зраком златило висока брда и стрмено стење ; заман би сиња мора бесно грувала о своја камена приморја, баш као да би хтела показати неодољиву срчбу, што им се пречи, да својим немилостним таласима потопе овај грешан свет, залуду би безбројне звезде на тијаном ноћном зренику

Види књигу У1Г. «Отаџбине»