Otadžbina

124

ВЕЗДУШНИЦИ

нијом ? Ко му намету ове ниске и вечите пратиоце живота његова да га без одушке гоне да буде сиграчка њихове разуздане ћуди ? !... Јес, јес. човек је бедан, несрећан... За њим се пуши поље гроза и ужаса — камо је пукло језеро Содома и Гомора, камо се виси крвава гора Голгота, те прича отрашно издајство Јуде Искаријотскога, камо се види буктања обести проклетог Нерона те у прах претвори поноснк Рим ; камо се чује потмуо шапат кукавног Галилеја, ког људска заблуда нагони да својом заклетвом потврди, да је истина лаж, а лаж да је истина ; камо се чује звека тешких Колумбових ланаца ; тамо се види страхотан призор људске суманитости, те ватру чачка на Хусовом спалишту — тамо се види дугачка и крвава пруга људских недела, те чине да је историја човечанства страшна и крвава ! * Било је- у другој половини месеца марта — баш оне године, кад је он газда Бојо Бељуш, раздавао мачванима храну за исхрану. Веше освануло лепо и ведро јутро Сунце је сијало као-но-ти у прамалеће, али то беше зубато сунце : оштра као бријачица а хладна као лед кошава дувала је с голих источних висова на којима се овде онде, виђаху дугачке пруге још нестопљеног снега што га је силна мећава од прошле зиме нанела у дубоке јарке и друга кривудава удоља. С тога је свет, што ]е овог јутра врвио широком теразијском улицом, био махом умотан у топло зимско рухо — сем оних босих и полу нагих гамена, што их наша престоница почиње да гаји и подиже' сигурно за то, да се бар у овом погледу приближи великим јевропским варошима. — — Овога баш јутра преко обичаја беше поранио г. Јово Ружић, члан прве класе вароши Београда, обукао нову униФорму и преко ове шињел, па се упутио преко „касини" — где је обично јутром пио кафу и по комовицу.