Otadžbina

БЕЗДУШНИиИ

125

Његовој супруги, гђи Лени Ружићки, до душе, хмало је пало у очи, што је њен човек овог јутра — кад није ни света недеља ни други какви празник — обукао нову увиФорму и то баш ону, што је чува за нарочите велике «параде». Г. Јово Ружић беше мало застао на вратима баш као да је имао, пре но што пође, да нешто каже и нареди. — Ја одо, Лено, рече он после кратког ћутања; данас ме пемојте чекати на ручак .... мене ће званични послови јамачно задржати — чак до мрака ; а, ко зна, хоћу ли моћи и на вечеру доћи . ,. . јес, јес — ако не дођем до осам, а ви вечерајте ! . . . . На пијац нек оде Радоје — с момком .» .. узгред му је. Оданде нек иде у школу — ено где му је. Не пуштај ону момчину самог. Он нас лепо похара. Али шта ће се! да њега. истерам — други је још гори. То нам је Београд крив. У срезу није тако. У пандура се човек може поуздати као у самог себе; а ако се по која рђа и нађе — ја га изјурим, а других те десет чекају и моле — бирам их као гњиле крушке!... Ето видиш, Јело, је сам ли ти казао — шта је Београд. . . . Ја би сваком капетану казао : варош хвали а — срез чувај ! . , . Збиља, сад се сетих. — Ја се морам нешто с пашом разговарати. Кажи Радоју нек с места оде да му јави. да ћу га у (( касини и очекнути. То рече, отвори врата, па оде — право преко Теразија. — — — — —■ — — — — — — — На овом месту ред је да наше читаоце упознамо колико толико са нашим г. Јовом Ружићем. Он није баш тако незнатна личност у нашој причи. Ми морамо признати, да се тај човек умео свуд наћи, па и — код нас. Кад је човек батли — ништа му се не може. Ето, ми смо се, што но веле, нашли у небраном грожђу — не знамо како да почнемо и где да се зауставимо Све се