Otadžbina

126

БЕЗДУШНИЦИ

бојимо да нам овај човек по свом обичају, не исклизне из шака — те би нам његова слика остала неподпуна, онакажена. Ми то говоримо из искуства г. Јово Ружић је у том прави мајстор. Он се из сваке неприлике уме да извуче. И ми ћемо се постарати, да му тај мариФетлук, бар у нашој причи, оде на лио. (( Па ко је тај г. Јово Ружић ? в упита ће најпосле радознали читалац. То је она проблематична појава у редовима наших полицијских чиновника, у којој се усредсређују сва својства, што су из њих поникле свеколике повике у народу, управљене на овај ред државних органа ; но које, као да ни дан-данас не заслужују довољну пажњу оних, што су позвани не само да их чују, већ да им проуче и саме основне узроке, како би овом злу нашлч радикална лека, еда би тим повратили народно поштовање према ауторитету власти, којој је поверена мртва стража јавне земаљске безбедности, без ког — поштовања — као ништа пропадају и најбоље намере сваке, па и «најпатриотичније» владе у земљи. И у колико владе о томе не воде рачуна, у толико више народ не заборавља неправде и насиља, што се систематички, а све под оквиром закона и пред лицем свеколиког света, врше, те с тога народ никад и не гледа у својој власти оно, што треба да види, већ оно, ода-шта зебе и преза. Отуд су у њему и остали они тамни појмови : (( власт је власт — ње се ваља чувати као живе ватре .... Што власт извитопери — не исправи нико живи .... Тешко си га ономе ко власти падне шака ! . . . Власт може шта хоће : она ти може узети и живот и имање и све, па — изео вук магарца!.... Благо томе ко с влашћу посла нема !".... Много се што-шта стекло, те је г. Јово Руншћ постао онакви какав је. Он је производ околине и прилика, што изаткаше и његов живот и његове цогледе на друштво у ком је живео. Г. Јово Ружић има грехова, за које би ваљало шчепати за врат још његова оца, старог