Otadžbina

134

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

латински, и скопчав се чврсто за прошлост римску, узима у своје моћно окриље и римско право изрекав свечано, да је римско право и њено право, и да ће се она њиме управљатн. Јер и ако хришћанство у зачетку својему огорчено ратује против целокупне цивилизације; ипак доцније жеднећи за духовном а и световном влашћу, црква се видп чисто прииуђена, да се окружи глоријом старога Рима, спојив се са језиком, образовањем а и правом његовим. Основи канонског права, чисто су римски, а измене и допуне, које је црква у даљем развијћу учинила у праву својему, баш у само наслеђе слабо што задиру, те их није нужно ни помињати у овом општем прегледу. Не треба нпак помислити да је овај непосредни и посредпи (преко цркве) уплив римскога права био кадар, да баш и у најроманизованијих племена унпштн сасвим дух германски, избрише сасвим траг цравних идеја и установа његових. Не, ми вндимо да и у самој Италији, нарочито после навале лонгобардске, многе ђерманске идеје у правни живот продиру, које истина са.мо оковане остају, не могући се развнјати својим прнродним током, но примајући све више и впше бар у спољном облику својему римски тии на себе. Тако ми видпмо нпр. где се у самој римској држави папиној крај тестамента истиче принцип мушког приоритета у наследном реду. У другим пак удаљенпјнм земљама, где непосреднп уплнв слемента римског није могао да утиче на развој идеја правних, остали су принциии германски у наследном праву за дуго још у знатној превази над римским — докле најзад у 15 и 16 веку са пробуђеном правном свешћу не добије онијак доктринални уп.шв, средством којега продире и у сва законодавства европска. Јер уплив цркве, која није увек ступала у отворену борбу са идејама германским, нарочито када оне нису биле противне интересима њезн, ним, само је могао сиољно да подгрнзе а нпкако у суштини да поништи народнп дух геманских идеја правнпх. Истпна црква брзо успева да одомаћи тестаменаат у свих ђерманских и словенских народа. Али тај тестамент никако не игра више ону улогу, коју је некада у Риму играо. Он управо изгледа врло притешњен и сасвим споредног значаја крај јаког начела породичне имаовине а мало доцннје и Феудног нрава, које, поникло из ђерманских идеја и политичких прилика и интереса средњега века, за дуго игра у целокупном друштвеном животу превелику улогу, служећи као мерило свсму око себе. Излажући историски развптак наследног права, не можемо да обпђемо а да се не забавнмо са Феудима, који су кроз цео дуги