Otadžbina

14«

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

вности, при чем се и сам резик и израз српске књиге потчињава утицају не руско-словенском, него немачком, Франце.ском, па и маџарском«. (стр. 180). . . . «Но реФорма В. Караџића у срп. књиж. језику п правоппсу није била у свему благотворна. Нико, доиста, неће одрицати, да сваки жпви слов. језик има право на самосталну књижевност ; само развитком народних књижввности појединих слов. народности псказаће се све духовно богаство целога племена. Али је Караџићева реФорма' књиж. сри. језика била пренагла ; њоме су нагло прекинуте све свезе српске књиж.. с књиж. руском и језпком, свезе тако чврсте, да се млада срн. књижевност могла надати широком развићу заједно с руском ; њоме је остављена својим силама књ Iжевност малог срп. народа, која по својој слабости лако може постати само одјек праваца са свпм туђих српском народу. — У место да се поступпим уношењем елемената живога језика очисти и ноправи језик српске писмености и тако изради нови књижевни језик, В. Караџић је начинио научним књижевним језиком живи народни језик, истина меки и звучни, ал и сиромашни. Његов претерани страх од словено-руског утицаја учинио је, те је волео више него руске — турске речи, које звуче таким дисонансом између словенских звукова српскога језпка«. (стр. 232 — 333) Оваке је мисли изнео нисац ове књиге иу својој ранијој студији: «ЛукЈанЂ Мушпцкш очеркг из псторш новои сербскои литературн.» 'ЈТамо вели о Вуку : «Уводећи Фонетички правопис дао је сваком Србину у рукеоруђе, које може учинити, дасе српски књиж. језик распе унеколиконпјанаса по месностима. У самој Србији има неколико различних говора; Восна, Херцеговина, ЦрнаГора, Далмација, Стара Србија — свака од ових области има право тражити, даочува својеФонетпчке особине усамом правопису (стр. 244)» и хвали Мушицкога, који је хтео де се унесу елементи живог народног језика у књигу, али «постепено» а жали противнике Вукове, који су због свога страха од књижевне јереси Вукове «били само исмејани« (стр. 258) Тако је једна главна мнсао — која као да је владала писцем ире него што је приступио своме послу, која га није оставила и пошто је посао свршио и испитао читав низ чињеница, које је побијају — мисао да се Вуковпм реФормама срп. књинсевност на ште*) /КурналЂ министерства народнаго просв41дешл. Свеска за август 1881. г.