Otadžbina

књшкевни прег.1ед

149

т у своју отуђила од руске, навела писца, да искаже још неколико „огрешних мисли, иоткрепљујући главну мисао, — мисли, које ие звиру као логичан закључак из испитаних Факата, к о ј е ј е с а м п о б и ј а о д о к с е н е по с р е д н о ф а к т и м а б а в и о. У току свога испитивања писац не пде заједно с протнвницнма Вуковпм, он јо готово свагда против њнх. Али сложивши се с њима у једној мислн, да је Вук отуђио срн. књигу од руске (Вукови су нротивници махом говорили : од заједнице словенске), он се с њнме нехот ице сложио и у многим другпм мислима и упао у многе њиховс недоследности. Тако он удара и на Вуков превод Новога Завјет а, што јењиме свету књигу повредпо и што се спустио «до понимашЛ самаго нростаго челов^ка« (стр. 158). Тако он прича, како се и с а д може чути ионегде од Срба, да је Копптар, иаводећи Караџића, да уведе у срп. буквицу нека слова нова а избаци нека стара, имао тајне политичке цели служећи као оруђе аустриске ннтриге. Бранећи Вука од тога, писац заједно с ГпљФердингом ипак сумња у Копитара (стр 51—52). Тако вели, да је Вук недоследио радио кад је место п; узео шт, а оставио џ, које бп — како оп мисли — према 1ц такође требало растворити у дж (стр. 229) и т д. Да видимо најпре како стоји главна мисао иишчева : да се Вуковом реФормом срп. књижевност отуђила од руске, прекинула све »тако чврсте« свезе с њом, изгубила чврсту основу, остављена нејака сама себи и утицају туђинштине и т. д. Кад бн се доказала само ова главна мисао, онда бп »дурннл сторопи« Вукове реФорме бнле јасне као дан п радња В. Караџнћа добила би пе » н^сколбко иное осв'к1цеше« него би изашла у сасвим друкчијој бојп него што смо је досле гледали. Али се у целом делу П. Кулаковскога ова мнсао пе доказује ии једннм стварним доказом Сама Факта ншво је туку п писац је могао наћи спољашњега ослонца само у томе: а., што је Вук затекао у сри. књиж, славено-сербски језик (управо словено-руско-српски, којп је био ближи књижевном руском језику XVII века него жпвп народни српски језик), па га оборио п учинио народни језик књижевним језиком; и б., што је »иознапство с руским језиком и књижевношћу било у оио време врло раширеио међу Србима«. Свакојако је језик Рајићев био ближп књиж. руском језику XVII и нрве половине XVIII века, него што је данашњему књиж. језику руском данашњи књнж. језик српски; али је писац заборавио, да тај словенско- руски Рајићев језик није имао никаке старине, да није био наслество заједничке старословенске књижевности, да је прпдошао случајном струјом у по-