Otadžbina

књижевни преглед

151

„ладаго чвлов4ка, иа руског — од Зах. ОрФелина 1764 ; II т 1к а јерополјтика н л и ФЈлосоФЈа нравоучителнан 1784 : дгар У пустини, д р а м а с россјбскогг нреведена ј 8 0 2. За 30 дела не знам да ли су ориђинална или преводи и к омпилације. Кад видимо да је 120 дела — вшпе од четвртине о В ога времена узајмљено нз западних европских књпжевности ; кад погледамо на 180 (-Ј-неизвесних 30.) орнђ. дела и на њихове најбоље проставнике (дела Доситија, Соларића, Мушкатировића, Кенгелца , Шимића, Милована Видаковића и т, д), на којима се очито види гтпцај зап. европских књижевпости (за Доситија сам II. Кулаковски вели: »Он припада броју бол.их и племеиитијих проповедника рацноналнога правца Францеских иисаца предреволуцпског времена«); кад помислимо, да ова преводпа и ориђ. дела до 1814 г. чине V, књижевности српске тога времена, да су то и по садржшш дела, V којима се огледа ирава књпжевност — : онда ћемо се уверити да никако не стојп то, да су се од Вука прекинуле свезе српске и рус. књнжевности и да их је он прекпиуо и предао срп. књижевиост упливу туђипштине. Уплив је тај баш до Вука растао врло нагло. Тако од 1741 — 1784 г. има свега 12 дела иреведених из западно-европских књнжевности ; од 1784 — 1794 (за десет година само) већ 19; од 1794 — 1804 већ 23; а од 1804 до 1814 има пх 64. Обрнуто ја бпх овим истпм путем могао доказатн, да су свезе с руском книжевношћу баш од Вука постајале све јаче. Сам Вук познавао је много боље руску књнжеввност него његов пајвећи нротивнпк, учени др. Јован Хаџнћ, који је преводио Хердерово »Палмово лпшће« п Леспнгова »Натана Мудрог«, и који је био вођ оне партије, што је говорила, да Вук раскнда заједницу са Русима п осталпм Словенима. Кад не стојп ова главна мисао, којом је писац задахпуо своју студију, онда не могу стајати ни оне друге, које су из ње потекле. Тако ја мислим, да се данас не би требало мучити одговором на питање да лн је већа штета за српску књпжевност, што јој се нпје нашао какав законодавац језика, као што су били Ломопосов и Карамзин, нли је већа штета за руску књижевност што јој се није нашао какав В. Караџић. Пок. Срезневски, којп је био мало бољи позиавалац у овнм стварима од Ломоносова и Карамзина, рекао је за Вуков правопис, да је »образцовнн вб лптератур-ћ славлискои« ; а Ђ. Даничић ни до данас још није порекао оно, што је још 1847 г. казао : »Међу свјема данашњијем правопиСима Вук °в је најсавршенијн, па је за то и за сриски језик најбољи. Јер Је најсавршенпје и најбоље оно, што је онако какоштотреба да је«*). *) Рат за српски језик и нравопис. У Будиму 1847 стр. 34.