Otadžbina

152

књижевпи преглед

Мисао пак пишчеву , да је требало поступно уносити елементе живога језика у књижевни језик српски — ја не разумем. У самој ствари развијање књиж. језика српског ишло је и поред Вукове реФорме поступно, онако како друкчије није могло ни ићи у новој и младој књижевности. И сам је Вук доцније писао чистије и правилније него у почетку. А још је оп писао вазда о стварима, код којпх му није требало градити научних термина и израза. Тако је било и његовпм и Даничићевим ученицима. Књиж. се језик не ствара "за дан. Само је срећа кад му се добар темељ удари. Мисли ли писац, да је требало да та поступност буде јошспорија? То би доиста и било да није било Вука, али би књижевни језик ишао опет истој сврси, само неутрвенијим путем. Ј. Хаџић је до смрти, дакле до наших дана, остао противник Вуков, а имао је и другова ;али су и он и они писали српски онако како је Вук показао да треба, само што су писли ђ, н , е и т. д- и што су још по мало грешили, као што се и данас још по мало греши. — Исто ми је тако нејасна мисао, да је Вук »уводећи Фонетички правопис дао Србину у руке оруђе, које може учинити, да се књнж. језик распе у неколико нијанаса«. Чини се, као да писац мисли, да је при стварању књиж. језика неФонетички правопис бољи од Фонетичкога. Ппсац мисли, да писменаСрбина, који /овори л е т о, збуњује кад нађе наиисано љ е т о или л н т о, — као да би га мање збунила тројака вредност слова &, коју би свакојако као иисмен морао да зна. Књижевни језик не ствара се из дијалеката живога говора вештачким правописом, већ победом једнога дијалекта; а та победа зна се како долази. Да у самој Србији има неколико различних говора, не рачунајући— као што вели ппсац — Босну, Херцеговину, Стару Србију и т. д.то је мени непозната ствар. Тако суптилно разликовање, које у срп. језику налази толико различних говора, морало би у Францеском, немачком и т. д. наћи стотинама различних говора. — Да Вук није радио недоследно кад је 1ц растворио а џ оставио нерастворено, то је таква истина, као што је истина да д ж према џ не стоји онако као шт према п;. Али ево како и сам писац побија своје мисли. »Претходиици Вука Караџића нити су довољно знали народнп језик, нити су имали довољно енергије, да уведу у српску писменост нови књиж. језик и измене, које су били обележили у азбуци. Вук Караџић не само што је био јачи и једним и другим, него му и срећне прилике помогоше не само да оснује нов књижевнп језик, него и да створи систем српског алФавита и ортограФије. Енергија , коју иоказа У борби са својим противницима, и издржљивост, којом изведе све,