Otadžbina

књижевни преглед

тто ироповедаше у својим сиисима, стављају га у ред вођа срп. народа у време његова политичког препорођаја« јотр. 231) — »Но новачење В. Караџића, или, правилније, система у новачењу, подиже буру противу Вука у срп. књижевности. Ако с у једни били непријатељи реФорми Вуковој бојећи се да се српкљижевност не осами и сумњајући ради аустриске политике, која је непрестано гледала да православне Србе локатоличи, други су то били просто за то, што су завидели успесима Вуковим. X а џ и ћ који се код својих сувременика много славио као учен човек, н и ј е знао ни српског језика, нити је имао основних филолошких знања, ни јасна ггогледа на потребе књижевности и живота, каким је од природе био обдарен В. Караџић.« јстр. 209). — »Али победити предубеђење, које је владало против увођења народног српоког језика у к њ и г у и мишљење, да су словенски п срп. језик једпо исто, није било тако лако« (стр. 202). »Али је раширењу цросвете у срп. народу и развптку књижевности природно потребан био развитак и народиога језика, који и иоста књиж. срп. језик,« јстр. 205). Говорећи — у студији о Л. Мушицком — како је Мушицки мислио, да ће старословенски језик постати заједнички књиж. језик свију Словена, вели: »Словенски патриот није помишљао, даће се словенска племена, тежећи свако себи, разићи још више својнм књиж. језицима него што је то било у његово време.« — И мало даље у истој студији: »Народ, који беше политички васкрсао, који се чинило да је пропао у врашком јарму и који у један пут осети плиму јаковннх снла, природно је било да створи књижевност на свом језнку. Учени и вредни Мушицки, који беше васпитао свој поегски дар обрасцима псевдо —- класичке поезпје и који се покоравао сасвим правилима Хорацијевим у његовом Бе аИе рооеНса, није помишљао, да је прошло време, кад је мртви језик могао битн књиж. језик и да би требало потражити између живих слов. језика један. који би могао битп с правом посредник између свију« . . . У овпм последњим речима мисао она, која је писца бупила при испптивању књиж. рада Вукова п коју смо већ пропратили, изишла је једва једном на чистину; и ја ћу се вратити иа њу мало иосле. Заволевши противнике Вукове, и ако је видео да су то људи без основних филолошких знања, без јасна погледа на потребе књижевности и т. д., само због једне њихове мисли о свези срп. књижевности с руском — коју су онп, у осталом, махом износили без дубоких разлога, тек да нађу још што против Вука — писац се нехотице и безазлено сродио и са осталим приговорима њиховим,