Otadžbina

154

КЊИЖЕВНИ ИРЕГЛЕД

који су у истини били само израз њихове пакости. Коме није познато како се на Вука викало, кад му се нншта није могло, како је његова реФорма крађа, како јо он украо реФорму правописну од Луке Милованова, Саве Мркаља и т. д., мисао о купљењу песама од Мушицкога и т. д. II. Кулаковски јс гледао, да ове ириговоре стави у научан и објективан ред. Испнтујући књнжевне појаве српске до Вука он је, сасвим прпродно, опазио, да Вукова реФорма није од један пут никла у Вуковој г.гави, нсго да јој је било претходника, као што је имају све важнијс историске реФорме. Побележивши тс претходнико брижљивом тачношћу он вели : »И тако се Вук Караџић јавља само као систематизатор свију оних измена у руској азбуци, које су всћ бнли обележили његови многобројни прегходинци« (стр. 230ј; а о српским литерарним историцима велп, да они »обично сматрају Вука као особит појав, као раднпка сасвим ориђиналног, који није имао својих претходшша« . . . и зове то »патриотском гордошћу српскохрватских научника.« Овај је нриговор сасвим неправедан. Ст. Новаковић је у својој ист. срп. књижевности (стр. 227) поменуо и Вукове претходнике; а ако је где у популарнијем излагању и престављен Вук онако, то је само за то, што се тако вазда престављају важнији историски појави, кад се укратко ирестављају, јор се тада не казује оно ш госеразуме и ш го обично уз њих нде. Ја се сећам како нам је као малим ђацима још прпчао један проФесор, да код Црногораца не би било речи јунак, кад бн код њих то значило оно што и на другом месту; јер онда би онн сви били јунаци. Код њих је, ве.ш, јунак онај, који је срећан, те не погине. Вук је Караџић јунак нове срп. књижевности за то, што није погинуо као Сава Мркаљ и Лука Мплованов; али томе није била узрок само њсгова срећа, но н његове личне врлине. Ово јо оно, на што је ппсац мислио кад јо рекао, да, изучавањем књпжевности српске XVIII века и до Вука, радн.а Вукова добија »нћсколвко иное осв^пцеше.« Међу тим овом студијом нпје свет.шји ностао XVIII век срп. књижсвностп и гл. I, која говорп о радњи књижевној до Вука, чини ми се да је кспотпуна слика и за руског читаоца. У њој је писац местимице само библиографски нека места попуиио; али је за то превидео ионешто важније, што је већ ту било. Тако оп (стр. 10) велп, да је први ппсац, »који је признао права народног језика на књижевност и српску писменост« у XVIII веку био Гаврнло СтеФановић и сгавља га пред Доситија, поведавши се јамачно за пст. књижевноети Новаковићевом, где је такође Гаврило стављен међу књижевннке нове књнжевности. Алп је Ст. Новаковнћ доцније то поправпо