Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

135

ју Примерима књижевност и и т. д.) Гаврило СтеФановић је одиста хронологиски ближе новој књижевности, алп дела његова ло ДУХУ и по правцу своме не припадају њој. Гаврило је ђак пећС ке школе, један од последњих вала старе српскословенске књил - св ности. Он пнше низ дела и не штампа ни једно и његови сувременпци и не знају за њега. XVIII век но припада сав новој сргг. књижевности. Она управо почиње Доситпјем. Оно, што је у XVIII в. пред Доситијем, оно је управо раевптак нове књнжевности моменат, који се налази пред свима историским периодима. И као ц1то се последњн одјеци ранијега звука мешају с првима доцнијега, тако се додирују последњи борцп старога периода с првацима новога. Отуда Гаврнло СтеФаповпћ и Доснтије Обрадовнћ, људи из два табора, наликују ипак по нечему једап на другога — што обојица пишу народним говором. Гаврило СтеФановпћ п Доситије Обрадовпћ најбољп су доказ противу теорије II. Кулаковскога о књиж. језику српском. Н тако »дурш.тн сторони« Вукова рада нису оне стране, које је писац изнео — баш да би, по општем закону, п у Вукову радо имало п тамних страна. Мало пре сам рекао, да је ппсац пзишао на чистину кад је рекао, да је прошло доба кад су мртвп језици могли бити књижевни језици п да бп Словени требало да потраже између живих словенских јсзнка један, који би могао битп посредник нзмеђу свију. Ја разумем то широко патриотско словенско осећање, којс данас гаје највнше Руси, али које иије непознато ни осталим књижевницима словенскнм особито словенистама. Међу словенистама бар данас му нико неће нодметати себичне и полнтичне тенденције, баш да би их неко други п имао. Оно је у њих израз иотребе, коју онп дз"боко осећају. Оно је јамачно, мало јачс раздрагано, н узрок те се писац онако огрешио о много-заслужнога Вука Караџића. Овако, држим, мисле о Вукову књижевном раду сви српскп и хрватски литерарни историци. За то не могу тумачнти друкчије оно што је наш заслужпп научник В. Јагнћ рекао") о студији ппшчевој »Лукијан Мушицки« (»ја — вели Јагић — могу у главном потппсати суд пишчев«) него да се то тпче оцене песничког рада .1. Мушпцког. Јер је и у тој својој студији, као што сам већ напоменуо, писац доста опширно — можда оиширније него што би на °вом месту подносило — разлагао своју теорију о развнтку књижсвног језика српског. ј^ВЕТ. - ЈЗУ хЛОВИЋ. *) Агсћп 7 1иг в1а^18с1]е р1п1о1о§Је Вапс! VI стр. 155.