Otadžbina

И 3 П 0 3 0 Р И Ш Т А

ПлемиИка, трпгедија у пет чинова. од Рихарда Фоса, превео Милован Ђ ГлишиК. Мора да је репертоар овога месеца био под религиозним упливом, јер никад није био тако постан. И још да није било овог паганског комада, у коме се на »бденије« (комад траје до пола ноћи) нзносе ипак и мрсне мурене опарене и пуњене човечијом крвљу и месом, ми не би ни имали шта да ионудимо нашим читаоцима. Али слава вишњему ова »Патрицијерка« послужила нас је са правим калигулским јеловником п са толиким у сирћету расгвореним битером, да ћемо још за нужду моћи зготовити једаи — позоришни реФерат. . . Кад се прочита иаслов овога комада, човек и неотице иод »племићком« замишља оне чудновате љутске типове (у књижевству наречене аристокрација), којима никако не иде у главу, зашто је ирирода дала и плебејцима душник да дишу, уста да говоре и уши да — чују. Али кад се комад на позорннци гледа, те мисли ишчезавају, јер их растерује чиста н ведра панорама, која нам показује Рим у бурном времену његовог распадног врења. Оно истина да те мисли нису без основа, јер као да их на жалост дели н сам гшсац ове драме, а и на више места истичу се код Метеле на површину свом римском охолошћу. Али слика Рима тако је чаробна; метеж, тутањ и врева вечите вароши, тако су сцлни, да оплењавају, уморавају и забљењују ум. Ово одушевљење разумеће најбоље наши млади »герундијуми«, који знају да је једина жеља Римљапа> најусрднија њиова молитва била : »0, божанствено сунце, не дао Бог, да под собом угледаш што лепше од Рима !» или она дубоко ужљебљена опомена : »знај Римљанине, да је Рим створен, да влада народима !« Да би у опште могли нисати критику о овом комаду, а поглавито, да би наш доцннји реФерат самога комада био појмљивији са стране његове душевне садржине, принуђени смо предусрести