Otadžbina

ИЗ ПОЗОРПШТЛ

157

наше чптаоцо са нско.шко цртица из кудтурног римског живота из времена, кад се ова прича збила. . Суштина римске нарави била је од почетка па све до краја суровост, а најочитија карактерна црта ПјИО вог бића, била је брутална саможивост. И с тога, што је римски елеменат био од природе нечовечан, грозан, суров и саможив, грчка култура, којом сусеРимљанп накаламили, није ни могла бити суштаствена, већ варљивп спољни гладац којим су се китили, као дивљаци са сјајном униФормом скалпираних континенталних ОФицира у њповом ропству. Сирота, умилна, чедно и уметнички васпитана Грчка, доведена као ропкиња у Рим, морала је трпети, да је он у суровом поуздању своје моћи, хо, надувен и бестидан као незналица, час обасипа несносним својим загрљајима, час онет, да је погом гази као скота. Али робиња се светила и смешила ; она је испила срчи нерве тиранима. И тако видимо и ту онај велнки историјски закон, по коме, увек наступа труљење пре сазревања, кад култура са варварством дође нагло у додир. II писац »племкиње« уводп нас у оно време римске владавине, кад се све велике и славне природне особине. римских друштвених п моралних ус-танова иочињу да губе, кад настаје физички и морални трулеж и отвара се поље за доцније Месалине и Агрипине. Прекомерни луксус и бесне орђије измамише већ некадање мирне, добре, ал одважне римске матере и прнмерне домаћице из њиових повучених кругова и нагнаше их, да се жртвују култусу лепоте и ужпвања, да бп и оне као и хетере угасиле ненаситиму чулну жеђ раздраганих славних римских дивљака. Имена Виргилије, Корнелије и Арпје, уступају већ места именима Ливије, Јулије, Агрипине и Месалине, а и при спомену и самих божица — Весталина — почињу већ да се развлаче подозриви осмејци смежураних старкеља. 1 ову периоду моралне римске иеторије, пренео је нисац »племкин.е« своју машту и насликао нам један живи, п ако доста затегнути нсторијски таблб, који ћемо иокушати, да у малом оквиру иретставимо нашнм читаоцима. 5 амФитеатру, овом најбољем огледалу римских нарави, Спартакус, заробљени Грк п гладијатор подбуњује робове, да се дигну протнв грозног кајишара Краса, који на најсрамнији начин тргује еа љутским створовима. Ово је гладијатор краљевске крви, • али он је са себе збацио све, што не би било опште љутско. Но ипак зато, други саревњиви гладијатор сумња у његову демократичност н од тога часа постаје његов заклетн непријатељ. Име је овог другог гладијатора Трикеус. Пошто је Спартакусу испало за руком да оорлати робове на заверу, почну се прииреме за гладијаторску пред-