Otadžbina

П Р Е К 0 Г Р А Н И Ц Е

567

— Ти знаш да у смедеревској нахији пма неко.шко капиталних зликоваца Темишвараца ? — Знам ! — Они су махом коморџпје у мојо] смедеревској бригади. .Ја сам се с' командантима и командирима договорио да им нритегнемо дизгине и да мало оштрнје орипазимо на њих, кад ал' министар стаде једног но једног да ослобађа од војничке дужности. Погледај решење за овога ! Ђенерал нрочита решење па се грохотом насмеја. — Да, да! Р1ма људи, који се нн мало не женпрају да у званичлом акту о таквој вуцибатинп рекну «Мој нри]атељ» ! Учини ми се да ми се а не пристоит" да слушам такав разговор, па устадох на ново да идем «Море седи докторе, кад ти кажем« — рече ђенерал — Па бојим се да је моје присуство у оваком разговору изишно ... — Ако одеш, докторе, кајаћчш се — рече ђенерал тајанствено смешећи се, и нарочнто ударајућп гласом на „кајаћеш се». Ја опет седох. — То је ништа мој куме — стаде ђенерал одговарати Бучевићу, — али ја сам до у очи ирокламовања овог нашег рата био командант шумадијског кора, и као такав добијем депешу из Влашке од једног мог војника, који је још прошлог рата побегао, и кога ја по закону морам да сматрам као војничког бегунца. У тој депеши моли ме бајаги за одсуство на неко време. Ја •«ам му одговорио да он нема мене ни за што да моли, јер он ако се мисли вратити у Србчју треба да дође одмах под војни суд као дезертер. После неколико дана добијем решење од г. министра војног којим се том војничком бегунцу иро^ужави одсуство за не знам колнко