Otadžbina

224

СКУПШТИНСКИ ЦЗБОРИ

— Хоће то, рече г. Пиквик — Ја имам разлога мислити — рече г. Пот погледавши врло изазивачки г. Перкера — ја имам пуно разлога да верујем да је мој чланак од ирошле суботе нешто допринео томе ! — Нема сумње — рече човечуљак — Штамиа је моћна полуга, господине, — рече г. Пот. г. Ппквик се потпуно слагаше са тим мншљењем. — Али ја могу рећи, господине, — настави г. Пот — да несам никада злоупотребио ту страшну силу, којом владам. Ја могу рећи, господине, да то племенито оружје у мојим рукама није никада употребљено противу светиње приватнога живота, противу непрнкосновености доброг имена привагних људи. Ја могу рећи, господине, да сам све моје силе уложио у покушаје који су можда незнатни, шта више, ја признајем да су незнатни — иокушаје — да уливам начела, која . . . која .... Овде се уредник кетенсвилских новпна са свим збуни; г. Пиквик притрча у помоћ рекавши : — 0, за цело! — Па, господине, питам ја вас, као беспристрасног човека, — настави г. Пот — шта вели јавно мњење у Лондну о мојој борбп с радикалдима ? — 0, оно је за цело јако узбуђено — упаде г. Перкер у реч са чрло лукавим осмејком, који је вероватно бво са свим случајан. — Ова борба — рече г. Пот — трајаће докле у мени буде живота и снаге, докле будем имао ово мало талента са којпм сам обдарен. Од ове 5орбе, господине, — макар да она узнемирује духове и гдекоје срце испуњава горчином, макар да она чини да л>уди постају неспособни за своје свакидашње дужности — од ге борбе, господине, ја не ћу одустати, докле год не станем ногом