Otadžbina

386

Н А ПРЕСТОДУ

гледале иреко долнне, преко иредњих висова до у највеће врхове далеког низа високих планина, које данас веома јасно одскакаху са небеског гмаветнила. Он положи књигу, коју је у руци држао, 1фај свбв, на уживаше тишину тога леиог тренутка. Двери <>д капеле беху отворене. Час брујаху тонови оргуље из н>е, а час излажаше дим од тамњана, који се за час губио у чистом јутрењем зраку. Тај човек беше лични лекар крал.ев. (Зн беше протестант, за то није био у цркви на служби. У то иза1)в пз веранде, која сва беше обрасла у виновој лози, једна леиа жена у пространом белом оделу. У руци држаше рааапет штит од сунца, а на глави имађаше јутрењу капицу окићену плавом траком. Лако поруменело ведро лице, уоквирено бујном илавом косом очараваше младошћу и лепотом својом. Беше лепа као леп дан. Лични лекар чувши шуштање њене хал>ине, устаде брзо и поклони се. — Добро јутро, драги тајни саветниче, рече му госпођа, иза које на неколико корачаји иђаху друге две даме. Њен глас не беше врло јасан ; у њему је звучало оно нешто што потсећа на тонове виолончела, што није кадро да исказује силну радост; али је најспособније за исказивање срдачности. — Ала је леп дан — настави госпођа — у толико жалосније за онога који га мора провести у болесничкој соби. Како је нашој гроФици Вринкенштајновици ? — Величанство, нрва дворска госпођа моћи ће данас нровести један сахат изван своје собе ! — Томе се од срца радујем. Ах, овде је тако лепо. Не би требало нико да је тужан или болестан. — Прва дворска госпо1)а врло је срећна што ће сада када је чекају тако леие јдужностн, моћи да их потпунце врши.