Otadžbina

И А II Р Е С Т О Л У

387

— Да говоримо тише —рече на један пут краљица, јер оргуља у каиели беше умукла, свршавала се света тајна — Ах, драги тајни саветниче, ја бих вам тако радо нешто поверила. Обе даме одступише мало даље, а крал^ида се шеташе с лекаром пред капелом. — Од лекара не треба ништа крити — рече он Величанство ми је и очако ту скоро казало да ја имам стетоскоп на који могу да чујем и кретање душе ! — Да — рече краљица и сва с зарумепи — ја сам већ и помишљала на то да вас упитам за савет у једној ствари која се тиче душе, али не иде ; мораћу то сама са собом свршити. Али на лекара имам једну молбу . . . — Заиоведајте, Величанство. — То не може бити овде. Ја мислим . . . Са капеле зазвони. Краљ изађе из цркве у обичном грађанском оделу без икаквих одлика ; за њим изађоше дворска господа и госпође. Господа беху сва у грађанском руху, махом у планинским мало модернисаним хаљинама. Краљ, свежа мушка прилика војпичког држања, поздрављаше још из далека руком и пође право <твојој жени на сусрет ; свита остаде у присенку разговарајући се тихо. Краљ је само неколико речи проговорио с краљицом, она се насмеши, а и он се поклони осмејкујући се, узе је под руку и одоше у павиљон, а цела свита за њима, сада весело ћеретајући. Једна млада дворска госпођа, впсока растом, угасите косе и мрких очију придружи се личном лекару и снажно му стиште руку. Она је имала просту летњу хаљину, простран капутић, под њим набрату шмизету, а око паса широк кајиш од небојадисане коже ; њена кретања беху гипка; израз на лицу час ђаволаст час опет озбил^ан.