Otadžbina

390

Н А ПРЕСТОЛЈ'

Једва нриметан миг краљев поучио је лекара шта треба да одговори. — Ову жељу, Величанотво — рече овај — диктирало вам је срце. Али она се не може испунити ни због Вас ни због детета. То не допуштају дужности једне Владарке, нужно држање, присебност, репрезенгација, разна узбуНеља, све се го про гиви. Виша образованост изазнва често нервозност која после прелази и на дете, па не може да је се отресе целога живота. — Молим те, драга Матилда — помагаше и краљ немоЈ се више мучити са том жељом. Помисли на здравље Принчево ! — Немој ми опет говорити све о принцу. Обећај ми да ћеш бити тако исто срећан ако буде иринцеза — То не могу. Тако исто срећан ? То не могу себи заповедити. Али да ћу бити врло срећан, само ако будете здрави и ти и дете, то обећавам ! — Добро, онда нека се узме дојкиња. Ја јој још сад завидим за толике милоште које ће ми отети од мога едтета, али кад се мора, ја ћу слушати. — А какву тугу помињаше ? — Гризе ме савест да туђем детету отмем мајку. И ако то хиљаде раде, опет ко учини какву неправду чини је сам у своје име као да је прва на свету. Али ја се покоравам. Само од једног услова не ћу попустити. Дојкиња мојег детета мора бити добра, поштена, удата жена из поштене куће. Ја се нигде не би могла скрасити ако би каквом и онако напуштеном детету отела једино што има : Мајку. Ту се не ћу обзирати ни на какве за, коне и обичаје. Зар јадном неком остављеноме створу, који је бачен у непријатељски свет, да отмем и пооледње, једино врело љубави ? А ако узмемо удату поштену жену, истина ми ћемо и њеном детету учинити немравду мене срце боли што то морам да учиним, али дете ће