Otadžbina

НА НРЕСТОЛУ

393

спреми за пут на осам дана и да одмах амо дође , па онда сз врати дворској госпођи те јој исприча шта се догодило. — Хоћете ли да вам кажем шта ја мислим ? •упита гроФица. — Ви знате да се на такво питање не одговара не ћу ! — Е па онда вам морам казати. У старо доба било је много лепше. Онда су се краљевска деца рађала на каквом усамљеном месту. Тајна . .. — Ви сте међер у свему — прекиде је лекар право дете вашег оца. Мој добри Еберхард беше у сво јој младости тако исто несташан, а.ш гто кадшто је изненађивао и стидљивошћу. — Ах причајте ми штогод о мом оцу , ја готово нпшта о њему не знам ! — Па и ја толике године не сазнајем — Вп знате да је он са мном са свим прекинуо од како сам ја постао дворанин; али онда , за време наших младачких сањарија . .. — Зар сте и ви некад били сањалица ? — Био сам, и ако не тако јак као ваш отац. Кад вас сада иогледам, видим оличен његов тадашњи идеал. Онда — ја још бејах млад војни лекар, а он млад официр — кад год би заговорили о нашој будућности , кад год би стали зидати куле по ваздуху , он никада није идеалисао своју љубавцу или своју жену , његова је машта прескакала те средње ступње па је свагда изводила слику драгог детета , нарочито ћерке, цртајући је свежу , н.ежну па ипак несхватљиву. Гледајући вас сада, ја видим његов ондашњи идеал жив пред собом! — Дакле идеал мог оца беше једно дете ? — рече Ирма замишл 3 ено, па онда погледа лекару право у очи — Па ипак је пустио да му деца одрасту међу туђинцима, и сад1, ја морам да молим да ми о њему причају