Otadžbina

н а престолу

39 6

би бити врло рђави људи кад ни они не би хтели бити као што треба да су, поштени ! Старица је била сеоска бабица, за то је она могла да говори кад год хоће и што год хоће, сви су је свагда стрпељиво елушали. Она је пратила мужа и жену још донекле путем, рече им тачно где ће се налазитн ових дана , па онда окрену уз брдо својој кући. И остали сељаци разиђоше се полако , свако на своју страну. Деца су ишла напред а родпте *>и за њима. Овде онде могло се вндети читаво јато девојчића , како се уватило све за мали прст, па иемогу да се наразговарају; сад се и та јата распршташе, свако девојче својима. На друму оста само још онај млади муж са женом. Подневно сунце одсјајкивало је силно у језеру. Имало је скоро још читав сахат до н.ихове куће, и иесу одмакли за једно сто корачаји, а жена ће рећи. — Хансе, чини ми се, добро би бпло да се несмо растали с Анамирлом. — Па да потрчим за ебом , сад ћу је ја стићи викну муж. — Не, ако Бога знаш — задржаваше га жена - не оставлЈај ме саму на друму Причекај, то ће већ проћн!Муж одлети у прву ливаду, донесе навиљак сена те га положи на једну гомилу камен.а на путу, и посади своју жеиу на сено. — Већ ми је мало лакше — одговори жена. — Не говори сада, одмарај се. О Боже, да хоће од куда наићи каква кола, али нигде не мо'ш догледати живе душе. Одмори се ти само, па ћу те ја однетп на рукама кући, не бој се, ниси ти мени тешка, носио сам ја веће терете ! — Да ме носиш у по дана ? — насмеје се жена, па се онда тако зацени да се морала ослонити на оно камење — хвала ти добри мој Хансе. Али није нужно могу ја још пешачити.