Otadžbina

400

Н А ПРЕСТОЛУ

Она устаде брзо. Мужевл,ево лице сијну од радости. — Хвала Богу. Ето га иде доктор ка' да смо поручили за н>— рече ои. Лекар из оближње паланке возио се баш на савијутку друма ; Ханс скпде шешир и замоли доктора да повезе и његову жену, на што овај драге вол>е пристаде, али Валпурга не да се ни осолити «Од како знам за се нисам се возила на каруцама« понављаша опа непрестано. — Па све вал.а једноч први нут урадити — смејао се доктор и поможе јој да се попне у кола ; он је нудчо и њеног мужа да седне поред кочијаша, али он никако није хтео. — Е па онда ћзмо и ми у корак ! —- рече доктор. Ханс је ишао непрестапо поред кола блажено погледајући на своју жену. — Сад још две хпљаде корачајп — још једну хил>аду — још толико и толико» говораше он успут за се али скоро гласно, и захвално погледаше час на доктора, час на његова кола, час коњића који је био тако добар да вози и његову жену бранећи га од обадова који су преко свега тога хтели да му досађују. — Како твој муж брани коња ! — рече доктор у колима Хансовој жени. Она не одговори ни речи, и доктор задовољно посматраше њенога мужа, кога је одавно знао као дрварског момка у крал,евом забрану. Ханс је још држао шешир у руци, бришући по кад што рукавом од кошул.е зној са својега чела. Његово лице беше преплануло али без икаквог израза, а немађаше ни бркове јер није служио у војсци. Образи му беху обрасли чекињастом 5радом, а чело му беше покривено русом косом ; кратке кожње панталоне лосезале су му само до силвих коленских зглавкова, а чаране с латпцама које је имао на листовима сигурно му је жена оплела; тешке силним клинцима потковане ципеле сигурно су