Otadžbina

410

Н А ПРВСТОЛУ

— Баш је то лепо што је кум наредио своја кола да се на колима врате ! — Ћути, ја чујем нека кола. Та то још не могу бити они ? — Да боме да нису. Тако зврје докторова кола. Бога ми он и јесте. Ено га код лппе. Јоцј некакав господин седи с њиме. — Не говори сада ништа више Стази — рече мајка — пусти свет некл се вози и нека иде куд му је воља! Она сеђаше мирно са наслоњеном главом и гледаше у обасјан свет, који јој се чинио тако нов ; трава у авлији беше као позлаћена, језеро је трептило у светлости, шегови таласићи запљускиваху обалу, а поветарац носио је мирис од рузмарина и лале у собу. Пред кућом се зауставише кола, кочијаш пуцкаше бнчем, зачЈше се кораци и докторов глас који викну — Хансе, еј, зар нема никога у кући ? — Нема никога код куће осем Валпурге и мене ! одговори Стази кроз прозор , а на пол>у се сгадоше смејати. Доктор Кумпан уђе у собу а за њим онај странац, који се чисто укочи и загледа ; и нехотице хтеде се дубоко поклонити, али се брзо ттрисети, па се исправи више него што је нужно било. — А где је татица Ханс, што му се деца у недељу рађају ? — упита доктор. Домаћица устаде и рече да је њен муж однео дете са кумом на крштење, али ће скоро доћп. —Хоћеш одмах сести — викну доктор — Ја и овај мој пријатељ што му је занат као и мој да упропашћујемо људе, дошли смо да нас частиш о крштењу твојега детета ' — А шта би хтела господа од мојега човека ? Зар ја не би смела знати ? —