Otadžbina

422

II А ПРЕСТОЛУ

VII. Оба иекара и гостионичар одоше. Другарица донесе чорбу и печење иа сто. Стара мајка устаде те очита молитву. Остали одстојаше молитву иа онда седоше сви за сто. Валпурга захити једну кашику из заједничкога чанка, али ннко нпје могао ни да окуси. С тога Валпурга захити опет својом кашиком па рече — Хансе, зини, тако, ја хоћу да те заложим, и да Бог да било са срећом , и као што ја тебе сада храним па ми јз слађе но да ја сама једем тако ћу, живсга ми Бога , при сваком залогају који будем у туђини окусила, жалити што не могу да га дам теби или нашем детету. Та ја полазим само за то да се после сви 8аједно имамо чиме ноштено хранити и бол.е живети. Дан.у и ноћу мислићу само на те на наше дете и на мајку, па ћу се онда, ако Бог да , здраво и весело вратити кући. Па онда помислите да ме је Бог, у оном страшнам часу могао узети к себи, и оида би ме за нзвек изгубили. Жена на порођају свагда је једном ногом у гробу , то си ми ти, нано, толико пута казала. А ово сада ја идем само на годину дана и вратићу вам се као што сам и била. Тако, а сад је доста. Немо' Хансе, да ми отежаваш расганак, него ми помози , ти то можеш и ти ћеш то за цело учинити. Та ти си моја снага ! Па онда пази на себе кад ја одем. Сваке недеље облачи твоје нове кошул.е, оне су у плавом орману горе, лево Сад их не мораш чуватп. А сад лепо једи, јер ја ћу само онолико кашика окусити колико и ти. Сад нам треба снаге. Сад једи — али полако — не могу ди те стигнем !» Уз то се смејала, нлакала и јела. — А ти нано — поче опет Валпурга — ваљда нећеш више говорити да си нам на терету. Кад ја одем узми она два јастука из мојега кревета , да ти глава буде повисоко, то ти добро чини. Да немамо тебе, ја се сада не би могла маћи. Па онда, зиаш, немој ми размазити