Otadžbina

424

Н А ПРЕСТОЛУ

Америке, како ли се то каже, а биће томе тривајестину четрнајест година , па му се од тога доба не зна ни трага ни гласа, иа . . . али, је ли, не ћеш се љутити ?— Ни најмање, па шта ? — Па , знаш , тај Јангерл личио је на те ама у длаку, то јест није у длаку, јер у њега беше риђа коса, и није имао тако фино лице к'а што је твоје али 'нако кад се тек узме, као што ђаво узме сел.ака — и Ханс се насмеја својој досетци, а и лакај се насмеја — кад се узме у цело, беше сушти ти. Него немој ти што да се љутиш ? — А што би се ја љутио ? — рече Баум извади свој часовиик , притиште га да му капак отскочи , па како баш избијаше пет на црквеној кули, он рече: Ваш сахат заостаје управо један час од оних у престоници. .Је ли ти ова кућа од оца остала ? — Није , ја сам уљез , кућа је женина , али смо дужни на њу још две стотине Форината. Срећом Лајтхофбауер коме смо дужни не тражи нам паре ! — Е, сада ће ти жена купити бол.у кућу. Благо теби кад имаш тако лепо жену ! — Та знаш за то ми и није право што морам да је пустим у свет — тужио се Ханс, — оли опет, хвала Богу, у години нема више но 365 дана ! — И толико ноћи ! — насмеја се Баум. Јаднога Ханса подиђоше мрави кад је чуо ову реч. — Ја како — и толике ноћи ! — понови он као учтив човек који на свашта уме наћп одговора. Ме1)у тнм Валпурга беше замолила и мајку и другарицу да је оставе саму код детета. Сад је у сарачани клочала крај дотиње колевке л.убећи његово јастуче и квасећи га својим сузама. Ту се сита наплакала. Па онда је л^убила дете , па његово јорганче , па његову колевку, најзад устаде и рече «збогом, по хиљаду пута збогом". Она убриса сузе и хтеде изаћи, ал се врата отворише и њена мајка уђе у собу.