Otadžbina

426

НА ПРЕСТОЛУ

— Остај ми здраво, Хансе, буди ми ваљан и поштен ка' што ћу ти и ја остати ... А сад, збогом остајте сви^! Она пољуби мајку и другарицу пређе преко авлије, седе у кола, и није више дпгла очпју испред себе. Крава у штали стаде рикати, али постиљон стаде дувати у своју трубу, те тако се то забашури. Стара баба-Цснца нмје се макла за цело то време од баштенске ограде. По кадшто је тек махнула руком преко лица или је протрљала очи. Како сад наиђе поред ње Баум, она га опет стаде укочено гледати. — ПГта би ви хтели, стара мајчипе "> упита је он. — .Јео боме ја сам и стара и мајчица сам ! Хп, хи, хи! — насмеја се баба, а околпи сељаци показиваху лакају знацима, да у њеној глави није свагда као што треба. — Хоћете ли штогод ? — упита лакај на ново. Па хоћу ако ми што дате ! Лакај извади велику кесу ич џепа, која је дрхтала његовој руци Он је отвори и извади један златан новац. Али ни псшто — тиме се може издати ; за то јв дуго претурао по новцима, па најзад јој опет даде ону златицу, али рече —- То вам је поклон од краља ! Он се попе не осврнувши се ; кола одјурише. Се.Баци опколипе Ценцу да виде шта је добила, али она стисла сесницу, не од10вора ништа већ оде поштапљући се. Људи који је сретаху чули су да нешто неразумљиво ГЈнђа и видели су како непрестано пиљи у траг од колских точково. У десној руци држала је свој штап, а' у левој држала је грчевито стегнуту златицу. VIII. Кола су јурила друмом пооед језера, и замакоше очима сних који гледају за њи»1а, код оне гомиле ка-