Otadžbina

Н А ПРЕСТСЛУ

429

тол'ико'исто као да сам и умро за моје. Шта ^ојв ? Они би ме само упропастили јер би их морао теглити на врату док сам жив. Аја, нема тамо ннкога ! — Сад је посматрао л>уде који пролажаху путем. Многе је познао. — Ах како је бедан жпвот којим ови људи живе. Целе године нп једпог ужпвања ! Само недељом их обрију и насапуне им главу попином предпком, па онда опет у блато. Ко је једном курталисао се те беде, био би будала да се јојј једном у њу врати ! Док је Ваум, седеНи поред кочијаша претурао цео свој дотадањи живот, Валпурга ]е у колима гутала своје сузе само да се не виде. Беше јој као да не уме впше ни да мисли пи да осећа. Она је зачуђено гледала потоке који се слеваху с брда и донекле тоцијаху поред иута, као да и они хоће да виде шта се учини с Валпургом Кад би кола загрмела преко каквога моста испод којега бруји поток или река, а она се сва шћућури од страха и чисто дахне душом, кад кола пођу опет насипом. Она је разгледала села и поједпне селЈачке куће по брдима Све их је знала по имену. Али брзо за^оше у пределе који јој беху са свим непознати На првој поштанској стапици где су мењали коње стајаше велика гомила недељних беспос.шчара, који се веома зачудише кад у онако господским каруцама угледаше сељанку. Преко пута од поште, оеђашо под липама једпа жена која је баш дојила своје деге. Она такође зачуђено устаде, дете се окрете и обоје се загледаше у Валпургу. Она климну пријатељски главом на њих, алн јој се пчи опет напунише суза а и грло јој се стеже. У бесном галопу одјурише да 1>е, постиљон свира а коњи грабе ли грабе. Випурзи се учииило да лети. — Је ли Валпурга, то се зове возити ? — викну Баум окронувши се у кола. Валпурга се уплаши када му погледа у лице ; та то је исти Тома.