Otadžbina

430

на престолу

— Јесге ! —• одговори она. Лекар јо мало говорио с њоме. Он је знао како је њеном срцу, и беше му је жао. Његова свест о своме високом положају ни мало му овде не номагаше. Ова жена не беше обична алатка ; с љоме се мора љуцки понашати. Он је дуго размишљао о чему би могао с њоме говорити. Најзад нађе. — А волете ли ви вашега лекора у селу? — упита он. — Те још како ! Он је смешан човек. Овамо грди и псује све од реда а овамо опет учиниће свакоме добро где год може, и што је најглавније љему је све једно био ко богат или сиромах, звали га дању пли ноћу. О, красан је то човек ! Дворски лекар смешећи се упита. — А познајете ли његову госпу ? Ни е хгео ни да ме престави њој ! — Дабоме да је знам ; та она је апотекарова Хедвига ; и то су добри људн а она је тако фино, мило створење, тако добра кућеница. Опи имају красну дечицу, чини м,и се петоро или шесторо, те с тога јадпица не може главе дићи од посла. Штета што вас доктор није одвео својој кући, код њега је све таколепо вамештено, па тако чисто! Дворском лекару беше мило што се о његовом школском другу тако добро говори, али он није иастављао тај разговор. Обрнувши јој мисли на другу страну оставио ју је опет самој себи. , И тако је Валпурга седела као да је сама са својим мислима и гледала је предмете поред којих је јурила као у сну. Ето њива и ливада, ето опет некаквог села, на једном прозору цвета цвеће, има и црвених лала, исто као што је код твоје куће — прође ! Ено тамо опет гробље сеоско са његовим црним крстачама које су до половине заиале у земл»у, у селу бруји свирка и и ра, играчи и играчмцо са запуреним образима трче на