Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

431

прозоре да виде. Па онда опет поља и шуме, па опет неколико кућа пред којима седе људи па ћеретају а постиљон свира своју песму. Једно дете упутило се право по сред друма, мајка му врисне, скочп за њим, зграби и бежи с њиме испред кола која јуре дале. Валпурга се осврће те гледа, она зна да сад људп кажу : хвала Блгу те кола не нрегазише дете. Они јуре све даље. Тамо крај пута један дечко чува краву која пасе. На трешњама нигде једног зрна вии е; у равници брже сазревају. Па како су им велике њиве, таласа се жито на њима као море. У њиховим брдима нема таких 1Бива тако ве-е-ли-ких ! Ала мора да су срећни људн у тој плодној равнпци где није сама шума, ливада и вода . . . Тамо на оној угареној њиви извалио се један плуг па лежи побочке, и њему је данас недеља. Смрче се, почеше свеће светлуцати. Свуда ту има људи, они су лепо код своје кућице, а тебе ето носе некуда све даље, све даље. На следећој станици нико не сиће из кола, брзо променише коње, иснрегнутп коњи уморно одгегаше до штале, други постиљон седе до Ваума, узе дизгине, и одјурише опет даље. Валпурга ништа внше не види само као кроза сан чује како се мењају коњи и како Баум каже постиљону да не свира у своју трубу, јер госпоштина спава. «Ја не спавам» рече дворски лекар — „Ни ја не спавам, свирај ти слободно поштару рече Валпурга па онда брзо додаде. „Оиростите што се и ја нехотпце стрпах у госпоштину". Постпљон свира, звезде на небу трепте, и опет се пролази кроз разна села, прозори се брзо отварају, људи немају каде ни да виде какво је то чудо што тако мимо њих јури, коњи грабе са сваким кораком тако сложно као сељаци кад удесе сложно млатити сламу, а свет изгледа тако чудновато у светлости колских Фењера као каква прича, а сад — гле — у даљини види се некаква грдна велика и широка светлост и над њоме ухватила се као нека магла.