Otadžbina

' 432

Н А ПРЕСТОЛ}'

— У престоници је осветл.еље! — викну Ваум у кола, коњи стадоше јли ншвље грабити, иостиљон још веселије свираше. Беху већ у престоници. Улице беху још тако пуне веселога света да су каруца могла продирати само молако. — То је сигурно пркнчева дојкиша — зачу се са свију страна, и раздрагана гомила стаде поздрављати Валпургу са „живела, живела !» Она сирота иије зпала шта да ради, само замота лице марамом. Најзад стигоше у прво двориште краљенскога дворца. IX. Као пијана посрташе Валпурга кад сиђе с кола. Оиа виде некаква грдна»врата, огромне прозоре, широке стубе, некакне дивле људе и животише од камена, и све то тако чудно обасјапо гасним нламеиовима да је негде врло видно, а негде тајанствен мрак. Она се сети свију нрича из детињства о очараним људима, духовима и дворцима, еети се како су једном планински дуси ноћу однелп једну мајку ираво у подземни свот да тамо доји некакво новорођено дете. Из ових сања|)ија трже је једна позната пеома. Из дворске стражаре, пред којом беше упарађен дугачак низ пушака прислоњен уза сошке, и пред којом шеташе један војник, чула се иесма из њенога краја, са оним веселим завршетцима, који се зову ајодлери". — Командант дворца послао је војницима вина!рече ]едаи дворски момак који помагаше испрегнути коње, окренувши се Бауму — данас мал' те се не ће цела варош опити ! Валпурга умало не рече да би војницима требало казати да се не деру тако јако , јер горе лежи млада породиља којој треба мира и тишине. Она није имала појма о пространствима краљевских двораца. Али је то одмах видела.